Sirotinjo i Bogu si teška

Danas sam bila svjedok jednog prizora u samoposluzi našega velikog trgovačkog lanca.
U tu samoposlugu rijetko ulazim ali pošto nije bilo nečega što sam tražila u svojoj kvartovskoj, a usput budi rečeno, bilo je na akciji, moj muž je rekao da toga obično bude u ovoj drugoj.
I dok smo se mi predomišljali kod frižidera gospođa nas je zamolila samo za malo vremena da bi poslužila čovjeka iza nas. Nisam obraćala pažnju puno ali, on nije ništa tražio, bilo mi je malo čudno a ona ga poslužuje?!
Poslije nam je objasnila (meni i mom mužu) kako taj čovjek svaki dan dođe i traži sendvič jer je gladan. Više ni ne traži, nego ona kada ga ugleda da mu sendvič a blokić ostavi na svom ormariću i plati ga kada pođe doma.
Zamolila sam je da mu ja ovaj put platim taj sendvič ... nevoljko je pristala.
Vrlo često smo svi svejdoci ove tuge našega doba, ljudi koji nemaju što jesti. Znam, ima pučka kuhinja, ali ...
I svaki dan sama sa sobom vodim bitku, kupujem po akcijama, ubiše me akcije... Znam nije to ništa loše, ali najteže od svega mi je ovih dana koliko moj sin ne može dobiti nikakav posao. Završio je fakultet, traži posao u svojoj struci ali i bilo kakav u sezoni. Je li toliko nesposoban naći sebi posao ili je to nešto drugo. A toga drugog i mojih razmišljanja ima za cijeli jedan veliki post.